rukometas

Leskovac – Mladi Leskovčanin Nikola Mitrović pratio je svoj san kao sportista i otišao da igra rukomet u Libiji odakle je jedva izvukao živu glavu.

Nakon angažmana u „Crvenoj zvezdi“, gde je igrao krilo, i nakon povrede kolena nekoliko meseci igre u Boru, dobio je veoma primamljivu ponudu da igra u prvoligaški tim „Al Naser“ u Bengaziju u Libiji.

 

Nije ni sumnjao da će mu nakon svake utakmice život visiti o koncu, biti oduzet pasoš i da neće moći da izlazi iz stana osim ako ne ide na trening ili utakmicu.

10151383_820569781303731_1862868917_n

„Najpre sam mislio da idem za Tunis. Onda sam dobio ponudu preko interneta da igram za najjači klub u Libiji. Plata je bila duplo veća – skoro 3.000 evra mesečno. Prihvatio sam jer su mi rekli da je tamo rat završen i da se situacija smirila“ počeo je priču u Jutarnjem programu naše televizije ovaj mladi sportista.

Međutim, već kada je sleteo na aerodrom sačekala ga je potpuno drugačija slika.

„Tamo ima paravojnih formacija, naoružanih koje te dočekuju i sprovode gde god je potrebno jer muslimanske snage, kako su mi rekli, ubijaju strance. Tako su me sproveli i do stana i opduzeli pasoš. Za sedam meseci od kada sam otišao (septembar 2013) primio sam svega polovinu honorara“ priseća se Mitrović.

Svi snovi su pali u vodu a strah je nadvladao već na prvoj utakmici.

10153167_820570277970348_1343712611_n

„Odmah na početku trener, koji je bio Amerikanac, rekao mi je da ne smemo da izgubimo jer se za poraz ovde ubija. Onda sam u publici ugledao navijače koji su slobodno u rukama držali Kalašnjikove. Rekli su me da se opustim i da je to tu normalno. Jedino što treba je da pobedimo i neće biti problema. Srećom, pobeđivali smo svaku utakmicu. Pitam se šta bi bilo da se desilo drugačije“ priseča se Mitrovič i dodaje da je morao nakon svake pobede da se slika sa naoružanim navijačima iako je molio trenera da to ne dozvoljava.

„I njemu su bile vezane ruke. Pobegao je sa još jednim igračem mesec dana pre mene kada je shvatio da se stanje pogoršava“ kaže Nikola.

Njegov trener je pobegao kada je BBC objavio da je košarkaš istoimenog kluba, rodom Amerikanac, ubijen jer je izgubio utakmicu.

1969274_820569877970388_521758936_n

Mitrović je ostao sam u stanu, bez novca.

„Sigurno bih umro gladan da mi komšije iz zgrade, Sirijci, koji su držali prodavnicu u komšiluku nisu dotirali namirnice. Oni su mi pomogli i da pobegnem“ objašnjava ovaj rukometaš.

„Sreća, pa mi je trener ostavio pasoš koji je bio kod njega. Ali, ipak, pratili su me na svakom koraku. Novog trenera sam molio da mi kupi avionsku kartu kako bih se vratio u Srbiju, pod izgovorom da sam se uželeo porodice, ali je on uvek nalazio neki izgovor. Govorio je kako su svi letovi puni, da mogu da odem sutra, i tako dan za danom… Mesec dana pred odlazak dobio sam internet i komunicirao sa roditeljima preko Skajpa. Bilo im je jako teško. Plakali su i molili me da se vratim, a ja nisam smeo da im kažem šta mi se zapravo dešava – da gladujem, da me izrabljuju i da mi život visi o koncu svakog minuta. Na kraju sam kartu kupio preko prijatelja iz Beograda koji mi je platio let do Istanbula. Tada sam bio najsrećniji. Najzad sam sleteo u normalnu zemlju“ priča nam Nikola.

Sada je sa svojom porodicom u rodnom gradu i očekuje angažman u jednom od najprestižnijih domaćih klubova.

„Svojih kvaliteta sam svestan. Niakda se više ne bih vratio tamo. Libija je lepa zemlja, ali od svrgavanja Gadafija tamo vlada javašluk. Ubija se zbog pogleda. Ni jednu ženu nisam smeo da pogledam, a kamo li da joj se obratim. Za to se gubi glava. Ne smeš da izađeš ni u šorcu na ulicu. Komšije te prijave i nastaje problem. Stranci su nepoželjni. Čak sam morao da pustim i bradu da ličim na njih i da se ne izdvajam“.

Mitrović kaže da je želeo da podeli svoje iskustvo sa ostalim mladim ljudima u nadi da će svatiti da pošto-poto ne treba napuštati Srbiju „trbuhom za kruhom“.

 

Be Sociable, Share!
TVL-ONLINE
TVL-ONLINE
Oglas
posao
Kategorije

Jutro