Audio transkripcija
U dnevnom boravku „Duga“ Udruženja MNRO u Leskovcu, od dvadeset korisnika, dece, mlađih ali i i starijih osoba, nalaze se i četiri sa poremećajima iz spektra autizma.
„Iako nema dovoljno prostora što se tiče individualizacije rada sa korisnicima koji imaju poremećaje iz spektra autizma, mi se trudimo da ih uključimo i u grupne aktivnosti. U takvom radu, dok se drugi bave svojim aktivnostima, mi pažnju preusmeravamo na korisnike iz spektra autizma“, rekla je za portal Televizija Leskovac, Dragana Mitić, psiholog dnevnog boravka „Duga“ u Leskovcu.
Koncept dnevnog boravka nije zamišljen po principu individualnog rada sa po jednim korisnikom.
“Mi imamo stručnjake, psihologa, defektologa, pedagoga i dovoljno prostora da u toku jednog dana realizujemo aktivnosti za svako dete. Od dana kada dobijemo uput Centra za socijalni rad, kome roditelji podnose zahtev za boravak ovde, sledeći korak je da kod nas dolazi korisnik i mi obavljamo procenu. Najpre sledi razgovor sa roditeljima, zatim sa detetom potencijalnim korisnikom. Procenjuju se potrebe, potencijali kojima dete raspolaže, mi vidimo kako i na koji način možemo da radimo, šta su „problematična“ polja na kojima mora da se radi. Roditelje upoznajemo sa stanjima u koja dete može da se nađe, šta može da se desi, ali i šta oni da rade kada je dete uznemireno u različitim situacijama. Odrasla osoba, dete, koji dođu u dnevni boravak, već su prošli neku meru, intervenciju, makar da su bili kod lekara, a mnogi i na tretmanima kod defektologa, tako da su svi već i pripremljeni za boravak ovde. Ipak, prva „adresa“ gde tražimo savet i razgovaramo o detaljima jesu roditelji, jer najbolje poznaju svoje dete. Takođe, prošli su već određene situacije, koristili preporuke i bili u nekim od „kampova podrške“ ili su članovi nekih od udruženja roditelja”, kaže Dragana Mitić, psiholog dnevnog boravka „Duga“.
Zajedničko vreme kroz radionice usmeravamo i na decu, korisnike iz spektra autizma
“Usmeravamo pažnju na njih četvoro, da bismo videli šta možemo i šta želimo da postignemo u radu sa njima. Bilo da se radi o ispravci nekog ponašanja, učenju i usvajanju neke nove veštine, smanjenju anksioznosti, stresa, sve zavisi šta je kod kog deteta problem. Moja odgovornost je u struktuiranju plana vremena koje osoba iz spektra autizma zapravo treba da provede u boravku. Zato što je jako važna rutina, struktura vremena, predvidljivost rutine, ali „zdrave rutine“, ne one koja će narušiti funkcionisanje korisnika, nego one koja će mu pomoći da se što bolje adaptira, bolje iskoristi vreme. Ovde ne pričam samo o vremenu kada se nešto uči. Mi dogovaramo plan aktivnosti sa korisnikom u meri u kojoj on nas može da razume i prihvati to što mu govorimo. Takođe, imamo vreme „pasivnog odmora“, ali i vreme „aktivnog odmora“, kada može da sluša muziku, da gleda televiziju, pogleda nešto na računaru, koliko kome kapaciteti dozvoljavaju”, objašnjava naša sagovornica.
“Mi smo ponekad i vrlo prijatno iznenađeni koliki potencijali se u njima zapravo nalaze. Imali smo situaciju da je korisnik iz spektra autizma znao da šije i sašio je jabuku od filca, a da „učiteljica“ koja mu je asistirala nije bila mnogo vešta u tome i da je ona mogla da nauči od njega neke stvari. Bili smo zatečeni, a to nam je bio i primer da kada se istraži, da će nam biti jasno ko od osoba sa poremećajima iz spektra autizma ima kakve potencijale, talente”, kaže Mitićeva.
U poslednjih desetak godina u dnevnom boravku „Duga“ bilo je više korisnika sa poremećajima iz spektra autizma. Kada uporedimo njihovo ponašanje od trenutka dolaska i nakon nekoliko godina, odnosno sada, ono se jako razlikuje. U kom smislu? Adaptirali su se na grupu, kao i mi na njih, prihvatili su nas. Čak i kada imamo kadrovske promene stručnih lica, naučili su da nas private, tako da nemamo takozvane tranzicione krize. Rutina, navika da dolaze svakodnevno je važna, što sve dovodi do smanjenja njihove socijalne isključenosti. Istovremeno, direktno pomažemo porodici, kojoj je tokom njihovog boravka od osam sati ovde smanjen stepen „izgaranja“. Pomažemo im i u savetodavnom smislu, dobijaju smernice gde i kome da se jave, na primer, u vezi ostvarivanja nekih prava iz oblasti socijalne zaštite i slično, zaključuje psiholog Dragana Mitić.
“Svi naši korisnici iz spektra autizma uglavnom su slabo verbalno komunikativni, ali to ne znači da ne komuniciramo. Sa jednim od njih to radimo preko kartica, tako da kada nam pokaže znak stop, to znači da je umoran i da želi da prestane s aktivnošću. Imamo i komunikaciju tako što osoba koja upotrebljava samo desetak reči, intonacijom pokazuje šta želi i traži. Učimo se socijalnim veštinama, da sačekamo u red dok peremo ruke, dok obedujemo sedimo za stolom, kada završimo, pribor nosimo u kuhinju i poštujemo raspored dnevnih aktivnosti. To su naučili, čak su došli do nivoa da tolerišu i sitna odstupanja. To se dešava kada, primera radi, imamo iznenadne goste”, kaže Mitićeva.
