Sara Dragićević i Aleksandar Radovanović, odnedavno verenici, preselili su se krajem oktobra iz Beograda u Vlasotince. S obzirom na to da migracije uglavnom idu u suprotnom smeru, njihova priča pobuđuje dodatnu pažnju. Na pitanje kako su odlučili da prednost daju Vlasotincu, u odnosu na Beograd, Sara odgovara.
“Proveli smo letos mesec i po dana u Vlasotincu i mnogo nam se dopalo. Kuća u kojoj sada živimo je kuća moga dede Milorada Krainčanića, nalazi se između dva mosta, pored tzv. Spaskine kuće, ali moji roditelji nisu rođeni ovde. Tata je rođen u Beogradu, mama u Vršcu. Ipak, moja porodica se je ovde doselila posle bombardovanja i ja sam od prvog do osmog razreda osnovne škole živela u Vlasotincu. Međutim, prva sam u porodici bila za to da idemo, da ovde nema ničeg za mlade i slično. Međutim, sa dvadeset i kusur godina, evo me opet ovde. Definitivno nas ovde nešto vuče, porodično – kaže Sara.
Aleksandar tvrdi da je našao sebe u varoši na Vlasini, da mu prija priroda i da je sve mnogo pristupačnije nego u Beogradu.
“Prvobitni plan je bio da dođemo ponovo na leto, jer je leto ovde fantastično, ali jednog dana, radeći od kuće u malom stanu koji smo iznajmljivali, odlučili smo da se preselimo i došli smo 23. oktobra – priča Aleksandar.
“Beograd je definitivno postao prenaseljen i prezagađen i počeo je da nas „guši“. Ne prija nam. Imali smo mogućnost da dođemo zato što imamo kuću, to nam je bila prva olakšica da se „pomerimo“ iz Beograda – dodaje Sara.
Rad od kuće olakšao je odluku o preseljenju.
“Ja sam se zaposlio u jednoj američkoj firmi koja ima predstavništvo u Srbiji i radim neki delom administrativni posao. Bio sam jedan dan u kancelariji i onda su nam sutradan rekli da prelazimo na rad od kuće. Meni je to bio šok, ali moralo je tako. Posle mi se je i Sara pridružila u radu od kuće i postali smo kolege na neki način – objašnjava Aleksandar.
Sara je završila Učiteljski fakultet, za vaspitača. Radila je na fakultetu, u vrtićima, ali okolnosti su se, kaže, promenile. Sada ima firmu koja se bavi konsultantskim poslovima i fotografskim uslugama i planira da je prebaci u Vlasotince.
“Dobila sam poziv da sarađujem sa rumunsko-američkom firmom. Pošto sam živela u obema zemljama i govorim oba jezika to mi je bila prednost. Radim sada projektni menadžment – kaže Sara.
Dodaje da im prija kad izađu ujutru u dvorište, sa šoljom kafe, pored reke, stave lap top u krilo i rade. Aleksandar je u jednoj od soba napravio kancelariju, a Sara fotografski studio. Kao i ostali Vlasotinčani, petkom idu na pijacu.nam je glavna aktivnost, idemo na pijacu, osećamo se kao domaćini. Nabavljamo zdrave proizvode, zdravu hranu – kaže Aleksandar.
Na pitanje da li im nešto nedostaje u Vlasotincu, uglas kažu da ne. Dodaju da su se ovde vezali mnogo više za kuću, a i jedno za drugo.
Vlasotince ima apsolutno sve što nam je potrebno, retko kada idemo do Leskovca, samo zarad nekih prodavnica, ali ne zarad užitka ili provoda jer sve imamo i ovde. Takođe, postoje pozorište, bioskop, ima manifestacija. Ima i gde da se izađe, to nije sporno– slažu se oboje.
Sara je sačuvala svoje kontakte sa Vlasotinčanima iz perioda kada je ovde išla u školu i bila član kulturno-umetničkog društva.
“Skoro sam dobila poziv od dečka koji je trenutno reditelj za mjuzikl Mama mia, da radim pevanje. Bila sam vokalni instruktor za pevanje u Beogradu. To me je i povuklo malo. Iako smo kratko ovde, povezali smo se sa okolinom. Imam spisak projekata koji bi mogli da poboljšaju aspekte u životu mesta jer iako smo došli ovde, mi nismo došli da bismo bili izolovani – kaže Sara.
Drago mi je da vidimo da se puno toga dešava. Čekamo taj Vinski bal na leto. Do sad smo ga uvek nekako „promasivali“ – dodaje Aleksandar. Neizostavno je pitanje kako su na njihovo preseljenje iz Beograda u Vlasotince reagovali roditelji i prijatelji. Sara kaže da njenu mamu nije iznenadila ta odluka, a Aleksandrova mama je malo strahovala.
“Ali sada je sve u redu. Svi će nam roditelji doći za Božić. Vide oni po nama da nam je dobro. Realno, nije preko sveta, tu je auto-put, brzo se stiže. A što se prijatelja tiče, polovina njih je sumnjičava prema našem izboru, a polovina kaže – u redu je, imate kuću, samim tim ćete uštedeti novac, imate prostor, imaćete više vremena za sebe, bravo – prepričava Aleksandar.
Na pitanje o daljim planovima on odgovara:
“Za sada smo tu. U planu je i svadba. Pokušavamo da se fokusiramo na sebe, ona sa radom u studiju, ja sa fizičkim radom, malo trava, malo drva. Učimo jezike, nove veštine vezane za posao, kako bi nam to dalo ovu slobodu da možemo mi da biramo gde želimo da živimo i kako želimo da živimo.
Sara dodaje da je ovde zgodno biti i sa malom decom jer je malo mesto, lakše se funkcioniše.
“Možda i te neke prve godine ovde mogu da nam posluže za tako nešto. Nikad se ne zna šta može da se desi, ali hoćemo da damo šansu ovome ovde, bar par godina. Ni jednog trenutka se nismo pokajali – ponavlja Sara.