Audio transkripcija:
U radu sa decom koja imaju poremećaj iz spektra autizma (PSA), koristi se više različitih metoda, u zavisnosti od individualnih potreba deteta, njegovog uzrasta, nivoa funkcionisanja i specifičnih izazova. Najefikasniji pristupi su individualizovani, strukturirani i dugoročni. Detaljnije o ovoj temi razgovarali smo sa defektologom Miodragom Nikolićem, koji radi u Školi za osnovno i srednje obrazovanje „11. oktobar“.
Koji se tretmani primenjuju u radu sa decom koja imaju poremećaje iz spektra autizma?
„U radu sa decom koja imaju autizam primenjuju se razni tretmani, od ABA metode (ABA – Applied Behavior Analysis), TEACCH programa (Treatment and Education of Autistic and Communication-Handicapped Children) i tako dalje. Međutim, ja bih rekao da je suština svih tretmana strukturisani način rada, kako mi radimo ovde. To podrazumeva primenu strukture u prostoru, strukture u vremenu i same strukture, odnosno jasnu organizaciju materijala koji se primenjuje u radu sa decom.
Struktura u prostoru znači da je sam prostor gde dete boravi i uči jasno organizovan, da tačno postoji prostor gde dete sedi, uči određene aktivnosti, gde dete provodi slobodnije aktivnosti i kada nema pažnju da otprati neke aktivnosti. Materijali su u prostoriji jasno organizovani na svom mestu. Nema previše materijala, već samo onih neophodnih za učenje određenih predmeta. Struktura u vremenu znači da dete mora jasno da se organizuje putem rasporeda, koji mogu da se prave primenom raznih sličica, fotografija, simbola i tako dalje. Ta vremenska orijentacija je jako veliki problem kod dece sa autizmom i čest je razlog neprilagođenog ponašanja i tih nekih burnih, emocionalnih reakcija, tako da je vrlo važno da se dete vremenski organizuje, da zna šta uči, šta će učiti u sledećem koraku, u sledećem trenutku i tako dalje.
Mi u učionici postavljamo rasporede, aktivnosti koje su vodiči kroz proces učenja u radionici i poslednje što sam rekao je da sami materijali moraju biti vrlo jasni na tim edukativnim listićima. Na primer, treba biti samo onog sadržaja koji se uči bez nekih detalja, pozadina, bez nekih dodatnih slika, već primera radi, ako se uči samo slovo, samo se na tome nalazi simbol slova i ono što tek treba da uradi. Određene aktivnosti koje se uče iz prirode i društva i drugih predmeta moraju da se nekako organizuju i svedu na neke što kraće, detetu jasnije korake, jer je sam proces mišljenja i učenja nešto drugačiji kod dece koja imaju autizam, pa je to neophodno u radu.
Koliki je značaj slika i fotografija, kako razmišljaju osobe sa autizmom?“
„Nauka kaže da oni razmišljaju više putem slika i da je taj vizuelni način učenja dominantan način učenja, što ujedno ne znači da je to jedini način učenja, već da taj vizuelni treba da prati adekvatna poruka i govor nas koji edukujemo, ali jednostavno vizuelni način znači da se što je više moguće primenjuju ta sredstva u radu, od samog materijala, do funkcionisanja u svakodnevnom životu. Mi dete možemo da učimo putem slika i da ono zahvaljujući tome funkcioniše u okviru zadovoljavanja svojih ličnih potreba, poput odlaska u toalet, uzimanja obroka i slično. Samim tim, možemo zaključiti da je taj vizuelni način ključan za napredak deteta sa autizmom.“
