Prve godine detetovog života donose neizmernu radost, ali i brojna pitanja: da li radim dovoljno, da li postavljam prave granice, da li ga previše štitim ili ću ga možda razmaziti… Upravo o tim dilemama govorimo u emisiji posvećenoj izazovima najranijeg roditeljstva, a naši sagovornici su pedagog i geštalt psihoterapeut Marija Stamenković i psiholog i geštalt psihoterapeut Marjan Janković.
Već na početku razgovora sagovornici su istakli koliko su prve tri godine presudne za razvoj deteta.
-U te prve tri godine bukvalno se postavlja temelj i mozga i nervnog sistema i odnosa sa svetom. Tada se ne gradi samo odnos između roditelja i deteta, već i detetov odnos prema čitavom svetu- objašnjava Marjan Janković.
On slikovito dodaje da dete u tom periodu „prelazi sa žičane na bežičnu vezu“ – iz potpune povezanosti sa majkom u samostalniji život, ali bez dovoljno razvijenih kapaciteta da se samo reguliše. Zato su mu roditelji neophodni kao „spoljni regulator“ – kao sigurnost, oslonac i stabilnost.
Marija Stamenković, pedagog i psihoterapeut, posebno naglašava značaj ranog vezivanja i osećaja sigurnosti.
-Dete nema razvijen nervni sistem, nema identitet ni ego u prvoj godini života. Majka mu, metaforički rečeno, pozajmljuje svoj nervni sistem kako bi ono moglo da razvije svoj- kaže ona.
U prve tri godine, kako ističe, mozak deteta dostiže čak 80 odsto volumena mozga odrasle osobe. Da bi se formirale neuronske veze, potreban je osećaj sigurnosti. Bez sigurnosti, nema ni zdravog razvoja.
-Način na koji se gradi rana povezanost sa majkom i ocem postaje model po kome će dete kasnije doživljavati svet – da li je on opasno mesto ili prostor novih prilika- objašnjava Stamenković.
Hoće li čaša u životu biti polupuna ili poluprazna – temelji tog pogleda, tvrde sagovornici, postavljaju se upravo u najranijem uzrastu.
Razmaženost ili preplavljenost emocijama?
Jedna od čestih dilema roditelja jeste strah od razmaženosti. Da li se ona stvara u prve tri godine?
-Dete u tom uzrastu nema kapacitet da manipuliše, da smišlja strategije ili namerno izaziva roditelja. Ono deluje isključivo iz svojih potreba- ističe Janković.
Ono što roditelji često doživljavaju kao razmaženost zapravo je – preplavljenost emocijama. Kada dete vrišti jer nešto ne dobije, to nije planirana scena, već znak da mu je potrebna pomoć u regulaciji.
-Osnovna uloga roditelja u tim godinama jeste da budu sidro – stabilnost, uteha i zaštita-kaže Stamenković.
Granice iz bliskosti, a ne iz frustracije
Postavljanje granica još je jedna tema koja izaziva nedoumice. Kako ostati dosledan, a ne narušiti bliskost?
-Granice se ne postavljaju iz iscrpljenosti ili besa. One moraju da potiču iz bliskosti. Granica nije kontrola, već okvir za nezreli nervni sistem deteta- naglašava Janković.
Rutine i predvidivost – vreme za ustajanje, igru, obroke, spavanje – pomažu detetu da se oseća sigurnije i smanjuju anksioznost. Kada zna šta sledi, dete je rasterećenije.
-Stanemo detetu oči u oči, pogledamo ga nežno i toplo – tada granica ima zaštitnu funkciju, a ne funkciju kazne- dodaje on.
Tantrumi na javnom mestu – test za roditelje
Scena iz prodavnice u kojoj dete leži na podu i plače jedna je od najneprijatnijih za roditelje. Kako reagovati?
-Prvo treba razumeti da dete to ne radi da bi nas ponizilo ili iznerviralo. Ono nema kapacitet za takvu strategiju- objašnjava Stamenković.
U trenutku tantruma dete je potpuno preplavljeno emocijama. Nema prostora za racionalno objašnjenje.
-Naše pitanje tada nije kako da utišamo dete, već kako da mi sebe regulišemo da bismo mogli da budemo regulator njemu. Roditelj je taj koji treba da pokaže stabilnost i autoritet – ne kroz strah i kaznu, već kroz sigurnost. To ne znači popustiti svakoj želji, već ostati smiren i dosledan- kaže ona.
Učenje jezika emocija
Dete emocije doživljava mnogo pre nego što nauči da ih izgovori. Zato je uloga roditelja da bude „prevodilac“ unutrašnjeg sveta.
-Prvi korak je da prepoznamo emociju bez pokušaja da je odmah rešimo. ‘Vidim da si ljut.’ Zatim da damo razlog: ‘Ljut si jer sam ti uzeo telefon.’ I najvažnije – da ta emocija ne prekine odnos- objašnjava Janković.
Kada dete nauči da ljutnja, tuga ili bes ne znače gubitak ljubavi i bliskosti, gradi temelje zdrave samoregulacije. Kako poručuju sagovornici, dete koje je imalo roditelja kao sigurno utočište, jednog dana će znati samo sebe da uteši. U svetu punom izazova, upravo to je možda najvažniji dar koji roditelj može da pruži – osećaj da, bez obzira na sve, postoji neko ko ostaje tu.
Emisiju možete pogledati večeras sa početkom u 21:00 čas na programu ili Youtube kanalu Televizije Leskovac.
