Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave dan svetog velikomučenika Georgija – praznik poznat u narodu kao Đurđevdan. Prema narodnom, običajnom računanju vremena, Đurđevdan je polutar godine: vreme se računalo od i do Đurđevdana.
Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine. Od 2015. godine ova slava nalazi se u Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Ovo je praznik sa mnogo običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu“.
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.
Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka “Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.
Đurđevdan je ujedno krsna slava mnogih pravoslavnih Srba i Roma, a, prema narodnoj pesmi, bio je krsna slava i Kraljevića Marka.
Kuće se kite vrbom i zelenilom. Pletu se venci od bilja i leskovog pruća, koji se bacaju na kućni krov ili zadenu za kapiju i stajska vrata.
Ako je na Đurđevdan vedro, veruje se, biće rodna godina. Ako tada i sutradan pada kiša, leto će biti sušno. Pada li kiša na treći dan, dakle na Dan Svetoga Marka, leto će biti kišovito. Prenos moštiju Svetog Đurđa, Đurđic, slavi se 16. novembra