In memoriam: Siniša Petrović Sinko

SINIŠA PETROVIĆ SINKO
(20. 9. 1937. – 8. 6. 2021.)

Istaknuti privrednik, javni i društveni radnik Siniša Petrović Sinko, jedan od slavnih ljudi čije je ime vezano za uspon Leskovca u periodu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, preminuo je u utorak, 8. juna, i biće sahranjen na leskovačkom Svetoilijskom groblju u nedelju, 13. juna u 12 časova.


Petrović je rođen u Bogojevcu u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Leskovcu, a krajem 1960. i Ekonomski fakultet u Beogradu.

Svoje prvo zaposlenje našao je u leskovačkoj Privrednoj komori, ali se odmah po okončanju redovnog vojnog roka pridružio ekipi stručnjaka u Farmaceutsko-hemijskoj industriji „ZDRAVLjE“, preduzeću koje će ostati njegova doživotna ljubav.
Radnu karijeru u „ZDRAVLjU“ Petrović je započeo na mestu rukovodioca investicione izgradnje, ali će, u skladu sa ekspanzionim planovima fabrike lekova, veoma brzo dobiti zadatak za formiranje sektora spoljne trgovine, u kome priprema kadrove za ovu vrstu poslova, zahvaljujući čemu se „ZDRAVLjE“ vrlo brzo svrstava u red malog broja preduzeća sa ovlašćenjem da samostalno obavlja poslove uvoza i izvoza.
Prema potrebama „ZDRAVLjA“, početkom sedamdesetih godina preuzima poziciju direktora proizvodnje lekova, i u to vreme, u saradnji sa Božidarom Đorđevićem Kukarom, ondašnjim generalnim direktorom, sačinjava projekciju dugoročnog razvoja „ZDRAVLjA“, koja će biti decenijama kasnije okosnica pravog privrednog buma vezanog za ime ovog preduzeća.


Iako ne uvek sa ličnim odobravanjem, prihvata sugestije saveznih i republičkih organa o ravnomernom teritorijalnom razvoju, pa pod njegovim rukovodstvom počinje gradnja novih proizvodnih celina, fabrika, teritorijalno izdvojenih, ali u potpunosti povezanih sa imenom matične FHI „ZDRAVLjE“. Tako u Krupnju, kod Loznice, niče jedinstvena fabrika kontaktnih sočiva po licenci proizvođača iz Japana, kod Lebana je sagrađena fabrika tuba i doza, kod Medveđe fabrika plastičnih špriceva za jednokratnu upotrebu, u Bosilegradu fabrika za preradu voća, povrća i šumskih plodova… Na ovaj način Petrović odgovara zahtevima države da obezbedi zaposlenost ljudi iz nerazvijenih krajeva zemlje.


Rezultat ovih delatnosti je višestruk: rast FHI „ZDRAVLjE“ je evidentan po svim parametrima ekonomije, broj zaposlenih raste mnogo brže od zabeleženih proseka, pa se može reći: od oko 600 zaposlenih na početku mandata na poziciji generalnog direktora, do oko 2.100 na kraju radnog veka Petrovića u „ZDRAVLjU“. Uz napomenu da je i kadrovska struktura zaposlenih bila daleko iznad proseka u SFRJ. Nju je činilo oko 400 visokoškolaca, više od 1000 tehničara, pretežno hemijske struke, nekoliko stotina kvalifikovanih radnika…


Ovakav razvoj „ZDRAVLjA“ uslovio je da glavna karakteristika fabrike bude identifikovana u izuzetno brzom rastu izvoza, pa je, u proseku, od početka do kraja osamdesetih gotovo polovina proizvodnje završavala na inostranim tržištima.


Nesporno je da je za ovakve rezultate „ZDRAVLjA“ bio delom zaslužan i Siniša Petrović, njegov generalni direktor. Društvo, oličeno u SFRJ, imalo je obavezu da nagradi ljude zaslužne za uspehe u privredi i industriji, pa je Petrović, ukazom predsednika SFRJ, nagrađen Ordenom rada sa zlatnim vencem, najvećim društvenim priznanjem koje je pojedinac mogao da dobije u miru.


Siniša Petrović je, kao privrednik, nagrađen i Zlatnom plaketom Privredne komore SFR Jugoslavije, Medaljom grada Leskovca, ali je, kao građanin i javni radnik prisutan u brojnim oblastima ljudskih delatnosti, od kulture do sporta, dobitnik i nosilac još velikog broja društvenih priznanja i nagrada.


Njegovo društveno angažovanje datira iz srednjoškolskih i studentskih dana učešćem na radnim akcijama ili kao predsednika studentskih udruženja, što se nastavilo i angažovanjem u ondašnjim samoupravnim i sindikalnim organima. Takav se odnos prema zajednici nastavio i sticanjem prakse, zbog čega je često biran u upravne odbore velikih banaka, a čitav taj opus njegove delatnosti krunisan je i izborom za delegata (poslanika) u Skupštini SFR Jugoslavije.


Krajem osamdesetih, Siniša Petrović odlazi u Sovjetski Savez na poslove predstavnika Privredne komore Jugoslavije, a nekoliko godina kasnije u Moskvi postaje direktor filijale „Jugoeksporta“, nekadašnjeg jugoslovenskog spoljnotrgovinskog giganta.


Nakon isteka radnog veka, Siniša Petrović se vraća u Leskovac, grad u kome je proveo svoje najlepše dane i koga je bezrezervno voleo. Penzionerske dane provodi mirno, ali je dobar deo svojih poslednjih godina života proveo u nastojanju da pokrene reviziju postupka privatizacije Farmaceutsko-hemijske industrije „ZDRAVLjE“, uveren da je tranzicija nad fabrikom, u koju je uložio svoje najbolje i najplodnije godine, izvršena nepravedno.


Sva njegova angažovanost nije ga ometala da pronađe vreme potrebno da se posveti porodici, koja ga pamti kao jednostavnog i veoma požrtvovanog supruga i oca.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*