Sa pet sinova žive u bedi! Iz lokalne samouprave ih savetovali da ne rađaju više dece

porodica

Leskovac – Goran i Olivera Marković iz Leskovca imaju petoricu sinova. Nadaju se da će uskoro dobiti još jednog.

Ovo je neverovatna priča o Leskovčanima koji se svim silama bore protiv bele kuge. Sve bi bilo idealno, da oni ne žive u jednosobnom stanu, bez posla su i imaju preko 210 hiljada dinara duga za struju, telefon i komunalije.

Markovići ne uspevaju da sastave kraj sa krajem. Nemaju ni televizor u stanu, ali ne odustaju.

Goran je i ratni veteran. Učestvovao je u ratovima u Hrvatskoj i na Kosovu. Dijagnostifikovan mu je post ratni sindrom. Za porodicu zarađuje na sezonskim i dnevnim poslovima.

„Kada mi neko da hiljadu dinara, prezadovoljan sam. Ali to se odmah potroši na najosnovnioje“ priča ovaj čovek.

Ova porodica živi od 17 hiljada dinara socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Goran se, kako kaže, za posao čak četrnaest puta obraćao gradskim vlastima.

„Obraćao sam se pomoćniku gradonačelnika Dejanu Cakiću koji mi je na kraju rekao da prestanem da se žalim i da me niko nije terao da ih pravim. A moji sino0vi su moje najveće bogatstvo“ kaže nam četrdesetogodišnji Goran.

Najstariji sin Georgije ima 15, a najmlađi Vasilije 5 godina. Deca su dobri đaci i svi treniraju džudo. Markovići su ponosni na njih.

Olivera do sada nije pokušavala da se zaposli jer je morala da se brine o sinovima.

Ovi ljudi ne traže mnogo – samo stalni posao i mogućnost da svojoj deci pruže najosnovnije stvari za iole normalan život.

One thought on “Sa pet sinova žive u bedi! Iz lokalne samouprave ih savetovali da ne rađaju više dece

  1. Zasosno i sramota od Grada. Juce me zaustavio gospodin Goran Markovic, izvinujuci se da me pita nesto. Ukratko mi je objasnio ko je on i da nemaju ni jajce za veceru. Sazalim se, otvorim novcanik, samo 50din imala sitno, dala mu ali mi zao sto nemam vise. U tom desavanju i dalje razgovaramo. Goran me pita za cigaru, bar da se smori malo jer niko nece da pomogne, psuju ga…..! Mene greota, kazem mi da saceka i odem da usitnim novac. Nisam mu dala bog zna kolko, kapku vode na vrucem kamenu, 500din bar za veceru. On mi ponosno prica za najmanjeg,…..!
    Nisam do sad cula za njih jer nisam odavde, ali ljudi, vec kad im niko od Grada nezeli pomoci, bar vi mu dajte po 50din jer i sitno se nakupi. Vas nece osirotiti, njima ce mnogo znaciti. A ruku na srce, 12.000din socijanle pomoci, sta su to?! Nista! Zena mu medjuvremenu radi, po mome on nebi trebao, zasluzuje penziju kao radnik koji je branio nasu zemlju,…… zalosno i potresno. Meni se iskreno plakalo….. dacu mu opet kad ga sretnem!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*